Ideja jednakosti je, posle Ideje slobode, drugi od tri osnovna vrednosna principa na kojima se zasnivala Francuska revolucija. Stiče se utisak da je princip jednakosti bio kompleksiniji za implementaciju u pravno-politički i svakodnevni, praktični život nego druga dva osnovna principa Revolucije, uključujući i nove društvene vrednosti koje su pojmovno nastajale i prepoznavane tokom stvaranja modernih evropskih država.
Nesporno je da, pre Revolucije, ideja jednakosti nikada nije zaživela u složenim društvenim zajednicama. Sva poznata društvena uređenja pre Revolucije podrazumevala su staleške podele među ljudima, kao i pripadajuće privilegije koje su bile zasnovane na određenim statusnim svojstvima, pre svega rođenju i nasledstvu. Francuska revolucija, prvi put u istoriji Evrope, uvodi princip jednakosti svih ljudi pred zakonom.
Odnos pravne i faktičke jednakosti
Međutim, još tokom trajanja Revolucije, njeni učesnici susreli su se sa kontroverznim shvatanjima suštine ideje jednakosti. Zapravo, jasno je da zahtev za jednakošću prava nužno ne vodi stvarnoj jednakosti. Da li je jednakost u pravima dovoljna, ili ideja jednakosti gubi smisao ako se ne ostvaruje stvarna jednakost svakog pojedinca? Kako „meriti” jednakost? Ova pitanja žestoko su zaokupljala učesnike Revolucije i tadašnje zakonotvorce. Razlike u shvatanju suštine jednakosti i načinu njenog ostvarivanja su, pored ostalih okolnosti, u velikoj meri odredile veoma turbulentan period revolucionarnih i postrevolucionarnih godina francuske istorije. U određenom smislu, savremena društveno-politička teorija i praksa i danas traže konačne odgovore.
Meritokratija kao princip mere
Definicija jednakosti u XVIII veku zasnivala se na stavu da je najpoželjnija ona jednakost koja je srazmerna uslugama koje pojedinac pruža kolektivu. Među revolucionarima je postojala značajna grupa po čijem shvatanju „meritokratska jednakost” eliminiše koncept stečenih privilegija, i diskvalifikuje nasledno prenošenje prava i rigidnosti koju privilegija za sobom povlači. Jednakost koja se duguje zaslugama i sposobnostima ukida prerogative stečene rođenjem. Sa druge strane, druga značajna grupa revolucionara smatrala je da je navedenim stavom o „egalitarizmu” prikrivena velika nepravda – nepravedno je svoditi jednakost na „kvalitete” pojedinaca, ne uzimajući u obzir njihove potrebe. Upravo, potrebe koje imaju i ljudi bez posebnih zasluga, bez „sjajnih dela ili korisnog zanata”, zasnivaju istorodnost ljudske prirode.
Rezimirajući konačne odluke Ustavotvorne skupštine, može se zaključiti da je ideja jednakosti u potpunosti primenjena u smislu izjednačavanja pravnog statusa građana, i delimično je uspela da izjednači ljude u ostvarivanju političkih prava, dok je princip jednakosti u pogledu materijalnih uslova života ostao neprimenjen . Dakle, pravno su svi pred zakonom jednaki: svi podležu obavezi plaćanja poreza i suočeni su sa mogućnošću dosuđivanja kazni, garantuje se slobodan pristup javnim funkcijama i vođenju poslova, a u nacionalnu zajednicu integrisane su društvene grupe koje su tokom Starog režima bile isključene – Jevreji i protestanti.
“Nejednaka” jednakost
“Klauzula o srebrnjaku”
Po današnjim merilima, način na koji je ideja jednakosti zaživela u postrevolucionarnom francuskom društvu ne može se smatrati u potpunosti demokratskim. Ovo se pre svega odnosi na činjenicu da su politička prava bila oblikovana uslovljavanjem prava na izbor narodnih predstavnika – cenzusnom odredbom. Cenzusna odredba je uvedena u zakonodavstvo primenom „Klauzule o srebrnjaku”. Ova klauzula je označavala mogućnost pojedinca da plati porez u visini jednog srebrnjaka, što je bio donji limit za iznos poreza koji je davao pravo građaninu da bude biran. Dakle aktivno biračko pravo, odnosno pravo da osoba može biti birana postojalo je uz sledeća dva uslova: posedovanje zemljišne svojine i plaćanje poreza u propisanom iznosu.
Politička prava žena
Žene su bile u potpunosti isključene iz političkih prava. Francuska politička aktivistkinja i spisateljica Olimp de Guže (Olympe de Gouges) napisala je 1791. godine Deklaraciju o pravima žene i građanke, dokument koji je po sadržaju umnogome paralelan sa Deklaracijom o pravima čoveka i građanina. Deklaracija o pravima žena zasnivala se na činjenici da su žene, takođe, ljudska bića i, prema tome, jednake muškarcima, tako da bi trebalo da im budu priznata ista zakonska prava. U periodu „Terora”, optužena je za izdaju i osuđena na smrt.
No bez obzira na sve zamerke koje se, iz današnje perspektive, mogu staviti na način na koji je ideja jednakosti zaživela u praksi revolucionarne Francuske, ništa ne može izmeniti činjenicu da je Francuska revolucija napravila džinovski prvi korak u razumevanju osnovnog preduslova za razvoj prava čoveka. Svi ljudi su jednaki pred zakonom. Filozofi, pravnici i političari toga vremena, i sami svesni sopstvenih ograničenja u inkorporaciji ideje jednakosti u složenost društvenog sistema, ispravno su zaključili da
izjednačavanje nije stanje, već proces. U vezi s tim, investiranje u obrazovanje zamenilo je „Teror” kao sredstvo izjednačavanja.
Danas više nego ikada ponovimo lekciju koju su ostavili utemeljitelji demokratskih vrednosti. Potrebno je osvestiti nužnost stalne borbe za očuvanje stečenih i osvajanje kvalitativno naprednijih oblika postojećih ljudskih prava. Taj put je stalan proces koji se odvija pod pretpostavkom postojanja kontinuiranog ulaganja u kvalitet obrazovanja i njegovu što širu dostupnost .