Termin “ljudska prava” i njihova savremena konceptualizacija nastala je tek nakon Drugog svetskog rata. Bez obzira što se u periodu o kome je ovde reč nije koristio ovaj termin, ja ću ga upotrebljavati jer se prosvetiteljski koncept univerzalnih prava čoveka poklapa sa konceptom ljudskih prava u svom savremenom značenju.
Prava žena
Uprkos ograničenjma u primeni Revolucionarnih principa kroz prizmu patrijarhalnog shvatanja rodnih odnosa u društvu, političko-filozofska klima koja se razvijala u građanskim državama Evrope XIX veka, pogodovala je suštinskom razvoju ideje slobode i jednakosti. Početkom XX veka, formiraju se prvi ženski društveni pokreti, sa zahtevom da im se priznaju zakonska prava koja su muškarcima već bila priznata. Tokom prve polovine XX veka, vidljivost žena u javnom životu je više nego očigledna u odnosu na celokupnu dotadašnju poznatu istoriju. Pored društveno političke klime i feminističkog aktivizma, ulaženje žena u javnu sferu pomognuto je i naglom i sveobuhvatnom industrijalizacijom društva, koja je počela još tokom XIX veka. Na agendi sifražetkinja, prvo pravo za koje se trebalo izboriti je bilo pravo na državljanstvo, a zatim i pravo glasa. Takođe, borba za ženska prava uključivala je i određena imovinska prava, izjednačavanje u pravu na obrazovanje i pravu na rad. Potpuno izjednačavanje muškaraca i žena pred zakonom ostvareno je u svim evropskim državama tek nakon završetka Drugog svetskog rata.
Radna i socijalna prava kao “druga generacija” ljudskih prava
Tokom XIX veka pravo na rad je prepoznato kao ’pravo čoveka’ (ljudsko pravo). Krajem XIX veka, sa industrijalizacijom društva, nastaju i radnički pokreti, osnovani u cilju regulisanja i humanizacije prava radnika. Tokom Francuske revolucije, socijalna prava su bila prepoznata pre svega kao apstraktna ideja solidarnosti ljudskih bića, odnosno eventualno bratstva u Revoluciiji ili bratstva u smislu shvatanja sveobuhvatnosti nacije. Međutim, sto godina kasnije, u industrijskim društvima Evrope, ideja bratstva intenzivira se kroz prepoznavanje nove tzv. „druge generacije prava“. Ideja bratstva dobija suštinski smisao kroz solidarnost u borbi za pravo na rad i radnička prava, kao i druga socijalna prava. Za njihova ostvarenja su se borili ljudi okupljeni u pokrete, u cilju borbe za ostvarivanje odgovarajućih prava i sloboda koja su prepoznavali kao zajednički cilj. Na primer, tokom francuske revolucije 1848. godine, vlada je organizovala nacionalne radionice, što je predstavljalo veliki korak u prepoznavanju socijalnog karaktera ljudskih prava. „U svakom slučaju, kako je T. H. Marshall istakao, dostignuća u socijalnim pravima su prvo i pre svega predstavljala reviziju shvatanja pojma državljanstva… Drugim rečima, izbor između prvobitnog ideala koji se odnosio na Rechtsstaati kasnije onaj koji se odnosio na Sozialstaat, kako ih Nemci zovu: prevazilaženje države zasnovane na vladavini prava ka državi ’blagostanja’ (Semjuel Mojn “Poslednja utopija”/Samuel Moyn,The Last Utopia).
Pravni osnov za etabliranje “prava čoveka”
Počev od Francuske revolucije pa sve do završetka Drugog svetskog rata, ljudska prava su svoj izvor nalazila u nacionalnoj državi, kroz čije su akte, pre svega ustav, našla osnov za svoje ostvarivanje i garantovanje zaštite. Iako nastala na filozofskoj ideji univerzalnosti, sama pretpostavka za priznavanje postojanja ovih prava mogla se naći samo u kontekstu njihove implementacije kroz ustave nacionalnih država. Ilustrujući ovo u svojoj “Poslednjoj utopiji”, Semjuel Mojn kaže: „Uzmimo slikoviti primer Italijana Đuzepe Manzinija (Giuseppe Mazzini), za koga su revolucionarna prava čoveka predstavljala visoki ideal. ’Individualnost je svêta’, govorio je Mazini. Na jednoj strani banera njegovog pokreta Mlada Italija, bilo je napisano ’Sloboda, Jednakost, Humanost’. Ali drugu stranu je ukrasio rečima ’Jedinstvo, Nezavisnost’, sa savršenom uverenošću šireći poruku duž celog kontinenta, da se sloboda i nacionalnost međusobno podrazumevaju. Zaista, potpuna zavisnost prava od nacionalne autonomije značila je da je ’epoha individualnosti’ završena, kako je Macini čvrsto objavio. ’Sada je čovek kolektiva svemoćan na zemlji koju gazi. Bez stavljanja nacionalne države na prvo mesto među ciljevima, bez obzira na koji Mlada Italija
način, nećete imati ime, vaš glas se neće čuti, nećete imati prava’, govorio je svojim sunarodnicima Italijanima, ’nećete imati pristup zajednici naroda.’ “
Dakle, bez obzira na prirodu univerzalnosti ideje „prava čoveka”, primena i zaštita ovih prava odnosila se samo na građane odgovarajućih nacionalnih država. Ustanovljavanje ovih prava, način i stepen njihove zaštite, bili su u isključivoj nadležnosti odgovarajuće države, stvar njenog apsolutnog suvereniteta. Imajući u vidu da su „prava čoveka” bila suštinski uslovljena postojanjem nacionalne države, „prava proklamovana ustavom suverene nacionalne države – a ne „ljudska prava” u savremenom značenju – predstavljaju veliko i sudbinsko zaveštanje Francuske revolucije svetskoj politici. Ova konstatacija odnosi se na univerzalni karakter savremenog koncepta „ljudskih prava”. Iako prosvetiteljska ideja prava čoveka smatra univerzalnim, politička primena ovih ideja, kroz Francusku revoluciju, uspela je da „prava čoveka” etablira samo kroz suvereno delovanje nacionalne države.