Sa okončanjem Drugog svetskog rata, evropska društva bila su suočena sa traumatičnim iskustvima velikih razaranja i u novijoj istoriji nezapamćenog pogroma civilnog stanovništva, kao i političkim promenama koje su političko-ideološki, pa i fizički, podelile Evropu. Ovi događaju prouzrokovali su transformaciju ostvarivanja društvenih ideala i političkih principa slobode, jednakosti, bratstva, nacije, suvereniteta, demokratije i prava čoveka. Najelementarnije sažimanje suštine savremenog koncepta evropskih vrednosti podrazumeva: suvereno pravo svih građana da biraju (i budu birani u) najviše organe vlasti (predstavnička parlamentarna demokratija); demokratsku organizaciju državne vlasti koja počiva na tripartitnom principu podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku; garantovano poštovanje osnovnih prava i sloboda, koja mogu biti ograničena samo u izuzetnim situacijama po strogo utvrđenoj zakonskoj proceduri; jednakost svih građana pred zakonom i vladavinu prava.
Političke posledice novog posleratnog ustrojstva sveta i pozicioniranja velikih sila, nametnule su stvaranje novih društveno-političkih sistema u nekim evropskim državama. Ove države organizovane su po modelu kolektivističke, marksističke ideologije SSSR-a i pod sovjetskom političkom i vojnom dominacijom. Posmatrano kroz prizmu prosvetiteljskih ideja i političkih principa Francuske revolucije, pomenuti politički sistem bio je zasnovan na principu formalne jednakosti pojedinaca, ali bez suštinskog ostvarivanja principa individualne slobode. Proklamovana suverenost naroda ostvarivala se kroz kolektivno telo naroda, kao jedinstvenog kolektiviteta, koji je imao jednu jedinstvenu apstraktnu volju. Za navedeni model suverenosti teorijski osnov može se naći u periodu Francuske revolucije, koji je obeležila diktatura jedne revolucionarne struje, odnosno perioda koji je u istoriji poznat i kao period „Terora”, s tim što je zvanični društveni koncept bio neposredno zasnovan na ideologiji koja je proizašla iz marksističke ideje istoricističkog dogmatičnog kolektivizma.
Od kraja osamdesetih godina prošlog veka, skoro cela teritorija Evrope, ujedinjenija nego ikada u dotadašnjoj istoriji, sveobuhvatno je zasnovana na savremenom konceptu vrednosti koji se temelji na političkim principima Francuske revolucije. Međutim, Evropa će se, kao uostalom i ceo svet, suočiti sa novim, globalnim izazovima, koji će dovesti u pitanje kvalitet ostvarivanja političkih principa Revolucije u optimalnom stepenu.
Izgradnja savremenog koncepta evropskih vrednosti
U delu Evrope koji nije bio pod političkom i vojnom dominacijom SSSR-a, prepoznata je potreba da prosvetiteljske ideje demokratije, slobode i vladavine prava, koje su politički već inkorporirane na nacionalnom nivou, budu i zvanično prepoznate kao evropske ideje na kojima se zasniva, i na kojima će se u budućnosti zasnivati i razvijati savremena evropska društva. Institucionalno etabliranje prosvetiteljskih ideja i političkih principa Francuske revolucije, kao evropskih vrednosti, učinjeno je, pre svega, usvajanjem Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u Rimu 1950. godine. Ovu konvenciju su, u okviru Saveta Evrope, usvojile sve evropske države čiji su nacionalni ustavi garantovali državno ustrojstvo u skladu sa demokratskom organizacijom državne vlasti, zaštitom ljudskih prava, slobodnim tržištem i vladavinom prava. Ukratko, Konvencija je usvojena od strane država koje su nosile političku odrednicu „Zapadna Evropa”. U cilju obezbeđivanja ostvarivanja obaveza proisteklih iz Konvencije, istim aktom ustanovljen je i Evropski sud za ljudska prava sa sedištem u Strazburu.
Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda
U tekstu Konvencije definisana su pojedinačna ljudska prava i slobode i garantovana je njihova zaštita, pri čemu institucionalni garant zaštite predstavlja Evropski sud za ljudska prava. Svaki građanin, na osnovu Konvencije, ima pravo da se, u slučaju da nacionalna država povredi neko njegovo zagarantovano pravo, obrati direktno Evropskom sudu, a presudom Suda može biti konstatovana navedena povreda, u kom slučaju se država direktno poziva da navedenu povredu otkloni. Presude Suda, iako pravno obavezujuće, nisu imale mehanizme da pravno sankcionišu državu u slučaju da ne postupi po njima, već su nastupale sa stanovišta moralnog autoriteta i mogle su da imaju neku vrstu značenja političkog pritiska.
Bez obzira na nemogućnost Suda da prinudi državu–potpisnicu da otkloni konstatovanu povredu ljudskih prava, usvajanjem Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava ostvaren je istorijski momenat u konceptualizaciji ideja evropskih vrednosti i načina njihovog ostvarivanja. Prva posledica ogleda se u nastanku savremenog koncepta ljudskih prava, na način da njihovo ustanovljavanje i garancija zaštite nisu više bili samo u nadležnosti nacionalne države, već se njihovo postojanje konstatuje na nadnacionalnom nivou. To znači da ova prava postoje nezavisno od volje države, a njena je obaveza da konstatuje postojanje pomenutih prava i da kroz svoje propise obezbedi adekvatnu zaštitu. Dakle, ideje slobode, jednakosti i bratstva koje su sadržane u prosvetiteljskom shvatanju „prava čoveka”, u prirodnopravnom i univerzalnom smislu, prvi put u istoriji dobijaju političku potvrdu svoje univerzalnosti. Prvobitno je univerzalnost ljudskih prava ustanovljena 1948. godine Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima UN-a, na koju se Evropska konvencija u svojoj preambuli i poziva.
Ljudsko pravo je starije od države. Državno priznavanje ljudskih prava više nije pitanje njene volje, već samo obaveze da, kroz odgovarajuće propise, konstatuje postojanje pojedinačnih ljudskih prava i obezbedi adekvatnu zaštitu.
Američki istoričar i profesor na Univerzitetu Jejl (Yale University) Semjuel Mojn (Samuel Moyn), u svojoj knjizi “Ljudska prava: poslednja utiopija” kaže da je, originalno, Konvencija imala izrazito ideološki karakter, imajući u vidu da je prvobitno ustanovljavala zaštitu samo političkih i građanskih prava, što je predstavljalo suštinu političkog identiteta Zapadne Evrope, pri čemu su socijalna i ekonomska prava bila izostavljena. Konvencija je, dakle, promovisala bazične vrednosti Zapada u okviru politike „hladnog rata”. Međutim, bez obzira na ovu činjenicu, sâmo donošenje takvog jednog akta, nesporno je uticalo na mnoge suštinske pozitivne društvene promene, pre svega kao ideološka i kulturološka poruka i ohrabrenje. U tom smislu Mojn nastavlja da „Evropska Konvencija je predstavljala više ideološki signal o vrednostima na kojima je zasnovan identitet Zapadne Evrope, nego što je imao suštinsku pravnu snagu. (…) Do sredine 70-tih Evropski sud je presudio u samo sedam slučajeva… da bi od sredine 80-tih, i broj podnesenih tužbi i broj sudskih presuda kojima se tužbe usvajaju, ’porastao do neba’.”
Kontekst pojma ljudskih prava u savremenom značenju
Slogan „ljudska prava” usvojili su socijalni pokreti tokom sedamdesetih godina XX veka, i tada je upotreba ovog termina prvi put u praksi dobila šire prepoznatljiv značaj. Mojn kaže: „Ono što je takođe potrebno objasniti, odnosi se na pitanje zašto su baš u tom momentu ljudska prava prodrla tako duboko na teren idealizma, kako za obične ljude, tako i u javnoj sferi. Smrt svih ostalih utopističkih vizija i njihova transkonfiguracija u borbu za ljudska prava, otvorila je put ka tome.” U ovom periodu, u okviru civilnog sektora, mnogo uočljivije počinju da deluju radnički i drugi socijalni pokreti, a dolazi i do razvijanja i delovanja pokreta tzv. „identitetskih” grupa: feministički pokreti, gej i lezbejski pokreti, pokreti koji se bave rasnim pitanjima. Građanski pokreti stvoreni na identitetu, skreću pažnju na diskriminatorne pojave u ostvarivanju ljudskih prava koje su uslovljene odgovarajućim svojstvima čoveka.
Ljudska prava i civilni sektor
Institucionalizacijom civilnog društva, dolazi do stvaranja jasne razlike između delovanja građanskog društva i države. Najstarija i jedna od najznačajnijih nevladinih organizacija za ljudska prava, čiji začeci u delovanju počinju od 1961. godine, jeste organizacija „Amnesti internešenel” (Amnesty International). Ova nevladina organizacija koja danas ima preko tri miliona članova i podržavaoca, ostvaruje značajan doprinos u skretanju pažnje na kršenje pojedinačnih ljudskih prava. Od početka svoga delovanja, akcenat je stavljala na lokalni aktivizam, formiranjem lokalnih udruženja za zaštitu ljudskih prava (grassroots human rights advocacy) čime se i generalno podizala svest o ljudskim pravima. Ova organizacija za zaštitu ljudskih prava je 1977. godine dobila Nobelovu nagradu za mir.
Konferencija za evropsku bezbednost i saradnju (KEBS) počela je sa radom 1972. godine i dala značajan doprinos kanonizaciji akata koji se tiču ljudskih prava, tokom „Helsinškog procesa” koji je završen donošenjem „Helsinškog finalnog akta” 1975. godine. Glavni cilj KEBS-a podrazumevao je relaksaciju hladnoratovskih tenzija. Međutim, „Helsinškim finalnim aktom” uveden je mnogo značajniji monitoring ostvarivanja ljudskih prava, a naročito onih kojima su se omogućavali porodični kontakti ljudi sa različitih strana „gvozdene zavese”.
„Helsinki voč” (Helsinki Watch), kasnije „Hjuman rajts voč” (Human Rights Watch), je nevladina organizacija koja je počela sa radom 1978. godine, nakon što su „Helsinški akti” veoma dobro prihvaćeni u disidentskim krugovima Sovjetskog Saveza i u zemljama bivše Istočne Evrope. Ova organizacija naročito se angažovala u oblasti praćenje i ukazivanja na kršenje pojedinačnih ljudskih prava u zemljama Istočnog bloka, a kako se u samoj organizaciji navodi, imala je veliki udeo i u dramatičnim događajima koji su obeležili rušenje totalitarnih režima u Evropi.
Posle propasti „Praškog proleća”, početkom sedamdesetih godina XX veka, u zemljama bivšeg Istočnog bloka i u Rusiji stvaraju se disidentske grupe, koje su imale pomoć nevladinih organizacija za zaštitu ljudskih prava. Jedan od najznačajnijih disidenata bio je Andrej Saharov (Андрей Дмитриевич Сáхаров), ruski nuklearni fizičar, borac za ljudska prava i dobitnik Nobelove nagrade za mir. U Češkoj je najpoznatiji disident bio Vaclav Havel (Václav Havel), dramski pisac, pesnik i političar. Ovi ljudi, kao i mnogi drugi, bili su zaslužni za stvaranje disidentskih grupa u svojim državama, čiji je cilj bila borba za prepoznavanje i zaštitu ljudskih prava i, generalno, borba protiv sopstvenih totalitarnih režima. U Rusiji je 1976. godine osnovana „Moskovska helsinška grupa”. U Čehoslovačkoj i Poljskoj formirane su disidentske grupe, koje su direktno apelovale na poštovanje ljudskih prava u skladu sa tekstom „Helsinških dokumenata”. Tokom osamdesetih godina XX veka raste diplomatski, politički, vojni i ekonomski pritisak na Sovjetski Savez, tako da zaključno sa 1991. godinom propadaju jednopartijski totalitarni režimi u svim evropskim državama, uključujući i Rusiju.
Ljudska prava kao proklamovani vrednosni temelj Evropske unije
Od 1991. godine, evropske države bivšeg Istočnog bloka okrenule su se saradnji i savezu sa državama udruženim u Evropsku ekonomsku zajednicu, odnosno od 1992. godine – Evropsku uniju, sa željom da ubrzano transformišu svoja društva u skladu sa principima demokratije, ljudskih prava i vladavine prava. Kako bi se formalizovao proces pridruživanja ovh država Evropskoj uniji, na sastanku Evropskog saveta u Kopenhagenu 1993. godine donet je akt u formi predsedničkih zaključaka, sa kriterijumima koji se odnose na uređenje društva čije je ispunjenje obavezno za svaku državu koja želi da postane članica Evropske unije. Počeo je proces i formalnog ujedinjavanja Evrope na principima koje su narodi Evrope prepoznali kao svoje zajedničke vrednosti. „Kopenhagenški kriterijumi” sadrže minimum političkih principa koji predstavljaju vodič za „samokreiranje” Evrope. Ovaj minimum podrazumeva obavezivanje država u procesu pristupanja da budu posvećene demokratiji i tržišno zasnovanom ekonomskom sistemu, kao i osposobljenost za implementaciju acquis communautaire, u kojem je sadržana postojeća evropska regulativa.
Sveobuhvatnost propisa na osnovu kojih funkcioniše Evropska unija, sadržana je u njenim osnivačkim aktima. Pored osnivačkih ugovora zajednica, odnosno Unije, zajedničke evropske vrednosti sadržane su i u „Povelji o fundamentalnim pravima Evropske unije” iz 2000. godine. „Njena preambula se ne odnosi samo na ’duhovno i moralno nasleđe’ Unije, već istovremeno nabraja čitavu seriju individualnih i kolektivnih prava, vrednosti i principa. Slobode i prava sadržani u Povelji, grupisani su u poglavljima sledećih naziva: Dostojanstvo, Slobode, Jednakost, Solidarnost, Ljudska prava i Pravda. Apsolutno je izvestan i sveobuhvatan uticaj ideja prosvetiteljstva i političkih principa Francuske revolucije na vrednosti na kojima je zasnovana i na kojima funkcioniše savremena Evropa.
Ustanovljavanje nadnacionalnih mehanizama zaštite ljudskih prava predstavlja početne korake u odstupanju od shvatanja apsolutnosti suvereniteta nacionalne države u odnosu na sve aktivnosti na sopstvenoj teritoriji. Istovremeno, princip ograničenog državnog suvereniteta počeo je da se u praksi realizuje tokom procesa ujedinjavanja evropskih država u odgovarajuće zajednice. Sa formiranjem Evropskih zajednica, a pogotovo Evropske unije, određene nadležnosti, naročito regulatorne nadležnosti u oblasti određenih politika, prenete su sa nacionalnih država na zajedničke evropske organe. Nastankom i razvojem institucionalnog civilnog društva, smanjuje se isključiva nadležnost države u odnosu na mnoge javne delatnosti. Institucionalizuje se neposredna građanska kontrola države, kao i institut građanske inicijative povodom donošenja odgovarajućih državnih odluka koje su ili od opšteg javnog značaja, ili se neposredno odnose na pojedinačne interese određene grupe građana ili pojedinca. Istovremeno, nevladine organizacije koje u svojoj agendi prevashodno imaju zaštitu osnovnih društvenih vrednosti – demokratije, ljudskih prava i vladavine prava, deluju i nadnacionalno. Konačno, koncept nacionalne države, kao jedine društvene organizacione forme, danas jeste na prekretnici, pogotovo imajući u vidu nužnu predstojeću transformaciju Evropske unije.